субота, 24. децембар 2016.

ISPOSNICA SVETOGA SAVE

Kada sunce zrakom sinu
prosu svilu na planinu
na krst svetli i krst božji
gde se Sava  Bogu moli.


Isposnica kamenita
mirom božjim darovita
tu je Sava post postio
za srbe se on molio.


Nemanjića loza čista
hrišćanstvom mu duša blista
isposnici on sad hita
bogomolje da pročisti.


Isposnice čila moja
Svetog Save bogomolja
uvek si mi sva u zlatu
božjem daru, blagodatu.


Učitelj je on naš bio
naša vera, naša snaga
krst je sveti on nosio
za sve nas se on molio.


Moli Boga, moli Hrista
Svetom Savi duša čista
srpski narod da usliši
Bog milosni, Bog najviši.

Svetog Save molbe blage
krhko telo puno snage
u molitvi on pominje
čuvajmo se vere inje.


Sa usana zvuci jasni
hleb i vino i krst časni
srpska zemlja, tamljan sveti
dušu našu da prosvetli.


Svetlana Perišić
Smoljinac




недеља, 18. децембар 2016.

REKA STUDENICA


Studenice, reko moja mila.
Pod Golijom ti si se rodila!
Pustila te tvoja majka stara
kroz korito teškog kamenjara.


Iz naručja ona te pustila.
Srećna budi, to je govorila.
Potocima pevaćeš pesmice
i prihvati sve mile rečice.


Ispod mostova ti ćeš da prolaziš,
žalne vrbe nežno da pomaziš.
Stene će se ogledati stalno,
sunce će te milovati bajno.


Sklapijevac i lepa Brevina,
Savošnica ruke raširila,
na krštenje sa tobom pošle,
kroz kapije manastirske došle.


Monah Sava tebe je krstio,
niz korito dalje te pustio,
da do Ušća putuješ srećna,
a tamo te čeka ljubav večna.


Autor: Svetlana Perišić
Smoljinac

среда, 30. новембар 2016.

"ŠUMADIJA"



Kakva bi nam Šumadija bila,
bez Morave i hladnoga Ibra,
bez Golije,Goča i Čemerna,
Studenice,Žiče,Sopoćana?


Ibarska me vodi magistrala,
Bog i majka što me na svet dala
tamo gde su jele i javori,
čobanice na cvetnoj livadi.


Ibar hladan sad Moravi žuri.
Pokraj njega cvetali božuri,
a dolinom jorgovani plavi
Jelenu Anzujsku oni dočekali.


Šumadijo ,lepotice moja,
u tebi je Nemanjićka loza!
Ti si puna planina i reka,
prva ljubav mene tamo čeka.


Šumadijska sela-rascvetalo cveće,
manastiri-mirisno proleće,
monahinje kao vite jele,
voštanice sjaje i trepere.


A ja pevam od radosti tiho:
Šumadijo moja,mila diko.
Nigde nema šum reka da čujem,
kao Ibrom kada ja putujem.


Sad se vraćam odakle sam pošao,
dugo vreme od tad mi je proslo.
Čeznem da ja čujem manastirska zvona,
zov planine leči rane bolne.


Srećan ću kao ptica prava
Da doletim u gnezdu da spavam.
Na izvoru vodu hladnu ja da pijem
i majčino srce zagrljajem grijem.


Autor pesme: Svetlana Perišić

четвртак, 24. новембар 2016.

"MILOJE JE OTIŠAO I NIJE SE VRATIO"

Odmenjska voda je bila poznata od davnina. Mnogo pre, no što se krenulo sa flaširanjem i prodajom iste u prodavnicama. Narod je, u bespuću, odlazio do izvora, sa balonima i kantama i odnosio vodu, koja se, na daleko, pročula, kao lekovita.Dolazili su ljudi sa svih strana, a glas o čudotrvornim dejstima odmenjske vode se širio celom Srbijom.

Ka što to obično biva i ova voda je povezivana sa Svetim Savom i njegovim blagoslovom. Tako su i izvori prozvani Savinim izvorima. Verujući, da je lekovitost vode, Bogom data, narod izmučen svakojakim boleštinama, ostavljao je razne poklone na kamenim pločama oko izvora. Sitan novac, najčešće... Blizina manastira Studenice je dodatno, argumentovala narodno verovanje, da se zaista radi o Bogom datoj vodi koja leči, sve i svašta. Dakako, bilo je i uspeha, kod lečenja kožnih bolesti, stomačnih tegoba i sl.

Put do Savinih izvora je bio loš, kolski... Nastao je proširenjem kozje staze, koja je tu postojala, Bog zna, od kada... Do izvora se od Ibarske magistrale, dolazilo, uglavnom, pešice. Drugačije se nije moglo, par kilometara uz brdo i isto toliko nazad.Uz put su se susretali nevoljnici sa svih strana, pa se tako širila priča o lekovitosti vode i njenim čudotvornim dejstvima. Dobar glas se daleko čuo, pa su gužve na putu ka odmenjskoj vodi, postajale sve veće. U letnjim mesecima, ponajviše..

Krajem osmadesetih godina, na izvorima odmenjske vode, letnje dane je provodio Miloje. O njemu niko, ništa, previše, nije znao. Govorilo se, da je rodom od Topole, te da je bolovao od neke teške bolesti, koju je uspeo da zaleči odmenjskom vodom. Po celo leto provodio je na Savinim izvorima. Tu se odomaćio. U krošnji hrastovog drveta, pored samog izvora, napravio je malu kolibu, dovoljno veliku da se u nju uvuče i prespava. Sam je sebi spremao hranu, pekao hleb ispod sača i tu provodio celo leto.

Nevoljnici, koji su ,, po lek'' dolazili na Savine izvore, znali su da će tamo zateći Miloja. Tu i tamo, donosili su mu, ponešto od hrane, konzerve, voće...Miloje je noć provodio u improvizovanoj kolibi na drvetu, kao ptica, odvojen od zemlje, siguran od zveri.. Unutra je, na podaščanom podu imao dušek za spavanje, nešto malo garderobe, ćebad.. Danju je dočekivao narod, pomagao im da natoče lekovitu vodu, govorio o njenom blagotvornom dejstvu, družio se sa svakojakim svetom.

Krajem osamdesetih, ''najveći sin naših naroda i narodnosti'' je brojao poslednje dane života. Narod je svakoga dana čekao vesti iz Kiničkog cenra u Ljubljani.Zebnja i strah, od najgoreg, se uvukao u narod. Sa današnje tačke gledišta, taj strah je bio tragikomičan. U ono vreme, realnost, gotovo racionalan.

Pored izvora lekovite vode, narod je komentarisao vesti iz Ljubljane. Bilo je proleće, april mesec, šuma oko Savinih izvora je već olistala. I Miloje je pristigao na svoje lečilište. Malo je obnovio svoju kolibu na drvetu, očistio prostor oko izvora, pokupio i zapalio razbacane hartije i kese. I slušao je, na tranzistoru, vesti iz Ljubljane... Obavezno, i svakoga dana, u isto vreme.

I rešio je da pomogne. Zategao je nove opanke, natočio je dva balona vode, na samom izvoru, tamo gde je najlekovitija i krenuo je put Ljubljane da sa vodom izleči voljenog Tita.

Miloje je otišao i nije se vratio. O njemu, više niko i ništa nije čuo. Tito je umro, a izgleda da ni Miloje nije preživeo.

Hteo je, ipak, samo da pomogne.

Autor teksta: Rade Velizarov Erac

четвртак, 17. новембар 2016.

SELA U SRBIJI POLAKO NESTAJU, DA LI JE I STUDENIČKI KRAJ UGROŽEN?

U Srbiji će u narednom period nestati nekoliko desetina sela, jer u svakom četvrtom živi manje od 100 stanovnika, ocenjeno je danas u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU) na predstavljanju nekoliko publikacija o poljoprivredi.

Akademik Dragan Škorić, urednik knjige "Unapređenje sela u brdsko planinskim područjima Srbije", kazao je da u oko 1.000 sela u Srbiji ima manje od 100 stanovnika i da su to uglavnom ljudi prosečne starosti 59 godina i sa lošom školskom strukturom.

Prema njegovim rečima, nestajanje posebno preti brdsko planinskim selima, koja se najviše napuštaju zbog loših uslova za život.

"Vrema je za uzbunu kada su sela u pitanju", dodao je Škorić naglasivši da treba odmah pokušti zaustaviti te negativne trendove.

Na današnjem skupu u SANU rečeno je da u Srbiji ima oko 4.600 sela, i da je u njima oko 50.000 napuštenih kuća, kao i da u oko 145.000 kuća trenutno niko ne živi.

Istaknuto je i da prema statističkim podacima, u 86 odsto sela opada broj stanovnika dok se samo kod 12 odsto njih beleži porast.

Teški uslovi za život, udaljenost od gradova, nedostatak puteva, prodavnica, škola, vrtića, pošta, apoteka, ali i veterinarskih ambulanti jer je poljoprivreda osnovno zanimanje na selima,o dnosno nepostojanje nikakve šanse za zaradu osim obrade zemlje, glavni su razlozi napuštanja i zapuštanja sela, čulo se na skupu.

Ocenjeno je i da se može očekivati da će se mlađi naraštaji vraćati iz grada u selo tek kada se stvore uslovi za život na selu kao što su u gradu.

U cilju zaustavljanja izumiranja sela potrebna je , prema mišljenju učesnika i jasna politika ruralnog razvoja Srbije, odnosno da se sistemski rešavaju problemi.

Prema ranijim podacima, u Srbiji postoji 5,1 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, od čega je obradivo 4,2 miliona hektara, a koristi se tek 3,35 miliona hektara, što je značajan potencijal.

Izvor: Blic

понедељак, 26. септембар 2016.

GRADSKI ZVANIČNICI U POSETI STUDENICI

Na današnji dan 26.septembra 2014. godine gradski zvaničnici posetili su studenički kraj i tom prilikom održali sastanak u O.Š. "Stefan Nemanja" u Studenici! Verovatno se pitate zašto u školi a ne u domu kulture, ali situacija u studeničkom domu kulture je takva da je i on bio jedna od tema ovog sastanka? 
Sastanku  su tada prisustvovali u tom trenutku svi relevantni i vodeći ljudi  grada Kraljeva, tako da se moglo čuti "da je ovo do tada (a i posle toga) najveći skup gradskih zvaničnika koji je posetio Studenicu i da nikada nijedna gradska delegacija nije došla u studenički kraj!?
Pored tadašnjeg gradonačelnika Kraljeva, skupu su prisustvovali  i skoro svi direktori javnih gradskih preduzeća iz Kraljeva (Vodovoda, Čistoće, EPS Kraljevo, Pijaca, Dom zdravlja, Putevi, Privrednog društva, Direkcije za planiranje i izgradnju, kao i predstavnici vladajućih političkih partija iz Kraljeva SNS-a i SPS-a).
Pored tadašnjih zvaničnika grada Kraljeva, ovom sastanku su prisustvovali i skoro svi predsednici lolalnih Mesnih zajednica (Rudno, Polumir, Savovo, Tepeče..) Mislim skoro svi tadašnji presdednici MZ , osim Studenice i Ušća!?
Na sastanku, koji je trajao nekih 2,5 sati, meštani lokalnih Mesnih Zajednica, predočili su gostima iz Kraljeva, probleme koje imaju u svome mestu i zatražili pomoć u rešavanju istih.

Koliko se odmaklo u realizaciji datih obećanja tada?! Šta Vi mislite o tome?



субота, 24. септембар 2016.

MALA NAĐA ERDOGLIJA IZ UŠĆA NAJMLAĐA UČESNICA TREĆE SEZONE "PINKOVIH ZVEZDICA"

Nađa Erdoglija koja se sinoć predstavila deveta po redu dolazi iz Ušća kod Kraljeva. Nađa je otpevala pesmu grupe Luna "Naša ljubav" i dobila četiri stolice,
- Bila si preslatka i predobra. Ti si najmlađi takmičar u ovoj emisiji. Baš je lepo što si došla ovde. Prava si hrabrica, ali pred tobom stoji puno vežbanja - rekao je Sale Tropiko.
- Ti si rođeni borac i imaš sportski duh. Pa možeš da kreneš da treniraš pevanje - rekla je Leontina, a Nađa je otkrila da će se u ovoj sezoni takmičiti i njena sestra.
- Ja moram da objasnim zašto sam se spustila. Morali smo da budemo fer prema tvojim drugarima koji su dobili pet stolica. Moraćeš još da vežbaš i biće to mnogo bolje - rekla je Goca Tržan.
- Ne mogu da odolim toj njenoj slatkoći. Divno je što si došla, ali samo rad, rad i rad - savetovala ju je Jelena Tomašević.
- Sve je to bilo slatko, talenat postoji. Samo uživaj u tome biće sve kako treba - rekao je Sergej Ćetković.

Izvor: RTV Pink

среда, 14. септембар 2016.

NA RUDNU RASTU DŽINOVSKI KROMPIRI A MI IH UVOZIMO!?

Godinama slušam priču, kako je Srbija plodna i bogata zemlja (i jeste, naravno), kako nam bez razvoja poljoprivrede i ulaganja u selo nema opstanka. Kao se sve čini da se mladi zadrže na selu (kad god čujem ovo slatko se nasmejem) a oni koji su pobegli da se vrate i da razvijaju stočarstvo i poljoprivredu. Doduše, donekle se i uspelo u tome jer smo svedoci da se poslednjih godina dosta njih "vratilo" na selo ali ne trajno,  nego ljude naterala muka. Ostalo se bez posla pa hajmo nazad na napuštenu dedovinu da sadimo maline jer je malinarstvo postalo veoma unosan biznis i može pristojno da se zaradi. Izgleda da ni u gradovima nije više tako sjajno!? Posle bombardovanja 1999. godine, nikad više naroda po selima nisi mogao da vidiš nego u periodu berbe maline? Ali nisu sad maline tema ove priče...
Mnogo pre razvoja malinarstva ljudi u studeničkim selima, isto tako mahom su sejali krompir. Svuda unaokolo mogle su se videti njive prepune zasada krompira sve dok se nije pojavila malina jer je postala  mnogo isplativija od gajenja krompira. 
Jedan od odgovora zašto je to tako, mogla bi da bude i ova fotografija gde se jasno vidi koji krompir se kupuje u srpskim megamarketima i šta su ljudi prinuđeni da jedu!? Mogao bih još da pišem o ovoj temi ali mislim da nema potrebe jer slika govori više od hiljadu reči. Znamo mi da je u Srbiji sve što dođe sa Zapada odmah prihvatljivo, moderno, fensi... Ali da je krompir uvezen iz Holandije bolji i kvalitetniji od onog od 1,4 kilograma izvađenog na Rudnu???


уторак, 13. септембар 2016.

TAJNA SREDNJOVEKOVNE SRBIJE: ZAŠTO JE SVAKI NEMANJIĆ BIO STEFAN

Od župana Stefana Nemanje i Stefana Prvovenčanog, preko Stefana Dragutina i Stefana Dečanskog, pa do Stefana Dušana i Stefana Uroša... ukupno 11 vladara iz srednjovekovne srpske dinastije Nemanjića koji su se zvali Stefan i NIJEDAN kome je to bilo PRAVO IME!

Nemanjići su najpoznatija srednjovekovna srpska dinastija koja je vladala ovim prostorom više od dva veka. Ime je dobila po svom osnivaču Stefanu Nemanji koji je bio veliki župan Raške vladar koji je udario temelje stvaranja moćne srpske države u srednjem veku.
Dinastija je dala jedanaest vladara od kojih je poslednji bio car Stefan Uroš V poznat i kao Nejaki. Vladali su Srbijom od 1166. do 1371. godine.

Sve ovo, manje-više su pozante činjenice koje ćete pronaći u svakom udžbeniku iz istorije. Međutim, ono što je manje poznato jeste da, iako su se svi vladari ove dinastije zvali Stefan, nijednome od njih to zapravo nije bilo pravo ime!
Prvi koji je, svesno ili nesvesno, započeo ovu tradiciju zapravo je bio Stefan Nemanja. Vladika Nikolaj Velimirović navodi da ime Nemanja, iako biblijsko, nikada pre nije bilo upotrebljeno među hrišćanskim Srbima, svakako ne među onim uglednijim, prinčevima, županima i vojvodama sve do doba Stefana Nemanje.
Njegovo lično ime bilo je Nemanja i kao takav se navodi u mnogim pisanim izvorima onog vremena. Ime Stefan u smislu kako ga je upotrebljavao osnivač dinastije, a kasnije i svi njegovi potomci, zapravo je jedna vrsta tituel i u prenosnom smisu znači kralj/vladar.
Stefan je muško ime grčkog porekla. Dolazi od reči "Stephanos" što znači "venac, kruna". Stefan je zapravo "onaj koji je krunisan, koji je ovenčan“. Ovo ime nosili su mnogi evropski kraljevi - engleski, mađarski i poljski, a nakon Stefana Nemanje i svi njegovi potomci, naslednici srpskog prestola.
Svi oni su, pored vladarskog imena Stefan, imali i lično ime - Stefan Prvovenčani (puno ime mu je zapravo bilo Stefan Nemanja II), Stefan Radoslav, Stefan Vladislav, Stefan Uroš I, Stefan Dragutin, Stefan Uroš II Milutin, Stefan Vladislav II, Stefan Uroš III Dečanski, Stefan Uroš IV Dušan, i Stefan Uroš V.
Ime Stefan dodavali su u čast osnivača dinastije, tradicije ali i simbolične potvrde njihovog prava da vladaju.
Nemanjići se u do danas sačuvanim pisanim izvorima u pravilu pojavljuju potpisani samo zajedničkim vladarski imenom Stefan, a njihova lična imena koja su dobili po rođenju, ređe su zapisivana.



Osim samog značenja imena Stefan, deo odgovora na ovu zanimljivost verovatno leži i u rasprostranjenosti kulta Svetog Stefana u Vizantiji, prvog svetitelja koji je stradao za Gospoda i zato se naziva Prvomučenikom.
Sveti Stefan bio je krsna slava dinastije Nemanjić i patron-zaštitnik svih vladara iz ove porodice. Njegov lik se nalazio na reversu vladarskog pečata kao i na bazi kovanica. Ovo je bio i razlog više da kraljevi iz dinastije Nemanjića pored svog imena dodaju i ime Stefan.


Izvor: Dnevno

среда, 07. септембар 2016.

BAHAĆENJE; EPS RASPISAO TENDER ZA NABAVKU PROMOTIVNOG MATERIJALA. TRAŽE SE HEMIJSKE SA CIRKONIMA, KRISTALNI USB, NOŽ SA SEDAM FUNKCIJA!?



Dok studenički kraj godinama muku muči sa redovnim i normalnim snabdevanjem električnom energijom, elektroprivreda Srbije raspisala je tender za nabavku brendiranog promotivnog materijala.

Kako je navedeno u dokumentaciji, preduzeću je potrebno 23.130 komada promotivnog materijala među kojima su mini solarna vetrenjača sa alarmom i digitalnim satom, pomoćna baterija za android i apple telefone, metalne hemijske olovke sa cirkonima, kristalni USB sa osvetljenjem, podloga za miša sa digitronom, nož sa sedam funkcija, metalne hemijske sa laserskom gravurom, antistres sijalice, kačket od brušenog pamuka, luksuzna roler olovka i sl.
Rok za dostavljanje ponuda je 30.septembar.

Izvor: Ekapija

среда, 31. август 2016.

"SUTRA SINE POLAZIŠ U ŠKOLU"

Ne znam na koji način najbolje da započnem ovu priču, pa sam odlučila da krenem sa onom "čuvenom" pesmom, koja bi se danas 1000 puta vrtela na nekoj radio stanici sa željama da "bude najbolji đak". Da, jer i meni su sa tom pesmom poželeli srećan polazak u školu i ostala mi je nekako urezana u sećanju.
Sećam se pesme a sećam se i tog polaska u školu, te davne već 19... i neke. Radovala sam se polasku i jedva čekala taj dan da upoznam nove drugare i da krenem u Studenicu u školu. Mi nismo imali predškolsko kao ova današnja deca nego smo odmah morali u prvi razred. Nekoliko dana ranije išla sam sa majkom u Kraljevo da kupujem stvari za školu, znate ono: tašna, sveske, patike... I da, radna kecelja, pošto smo mi tada morali da nosimo uniformu u školu  a ne kao ove današnje devojčice da idemo polugole.
Sećam se tog 1.septembra i danas. Majka me probudila mada ja nisam ni mogla da spavam od silnog uzbuđenja i izčekivanja. Spremila, obukla i krenuli smo. Iz mog sela bilo je još dvoje dece koji su tog jutra isto polazili u prvi razred. Išli smo zajedno, sećam se da smo svi ćutali osim naših roditelja koji su pričali o školi i šta nas sve očekuje i kakvi treba da budemo toga dana a i buduće. Vijugavom stazom niz šumu spustili smo se do Studenice. Išli smo peške, naravno ne kao ova današnja deca gde ih roditelji voze i ako im je škola udaljena 200 metara. Mi smo išli peške nekoliko kilometara.
Ispred škole bilo je puno dece, nikada više dece do tada nisam videla na jednom mestu. Malo me je uhvatio neki strah od toliko naroda. Ušli smo sa roditeljima u školu gde nas je dočekala učiteljica. Seli smo u školske klupe i tako je krenulo...
No, nije to moja prioritetna priča, ovo mi je poslužilo samo kao uvod za nešto što hoću sa Vama da podelim. Udata sam već nekoliko godina i ne živim u Studenici ali sam nedavno čula jednu strašnu priču u koju ne mogu da poverujem!?
DA LI JE ISTINA DA OVE GODINE SAMO JEDNO DETE POLAZI U PRVI RAZRED U ČITAVOJ STUDENICI U ŠKOLU!!!???
Činjenica koja me zaprepastila i u neku ruku veoma zabrinula??? Da li je moguće da je moja Studenica dotle došla, a došla je do  dna, izgleda!? Nešto najgore što može jednom mestu da se desi je to da ostane bez dece! Da li to mesto polako izumire, a sva je prilika da je tako jer koliko vidim o Studenici više niko i ne vodi računa. Mesto koje nama struju, gde 30 godina telefonske bandere leže polomljene po livadama, gde postoji samo jedna prodavnica, gde je veza sa matičnim Kraljevom katastrofalna... Mogla bi da navodim milion ovih primera koji muče Studenicu ali to sad nije tema. O tome ću vam pisati nekom drugom prilikom. 
Pre 50-ak godina po okolnim selima postojale su i četvorogodišnje škole gde je, kažu išlo i po 50 đaka. Danas, ne znam da li koja od njih i radi, ustvari da li koja od njih i postoji (da se nije srušila) jer ne radi sigurno, kad u matičnu školu kreće samo jedno prvače!? 
U moje vreme bilo nas je po dva odeljenja, sećam se V1 i V2 i tako svaka generacija do osmog razreda pa onda matura u studeničkom hotelu (koji više i ne postoji i na ivici je da se sruši).  Ne znam precizno ali se sećam nekih podataka da nas je bilo oko 350 učenika. Koliko danas Osnovna Škola "Stefan Nemanja" u Studenici broji đaka!? Zna li neko? Mislim da ih nema više od 100!? 
A tu su sada, pored dece iz Studenice i Mlanče, i deca sa Rudna...
Plašim se da će vrlo ubrzo ovo "Stefan Nemanja" otići u zaborav i da će škola izgubiti samostalnost i ponovo biti pripojena školi u Ušću. Mada i to će biti još i dobro ako se i ne zatvori pa i ono mali dece što bude imalo bude primorano da ide u Ušće u školu, što bi bilo ravno katastrofi!?


уторак, 23. август 2016.

FENOMEN SABORA NA RADOČELU

Proteklog vikenda završen je još jedan sabor na planini Radočelo. I ponovo se, po ko zna koji put, pokazalo i dokazalo da je ovo i dalje najbolji i najlepši skup ovoga tipa, pa slobodno se može reći u čitavom Raškom okrugu (a i šire). Šta je to što tera sve ove ljude da dolaze na ovu planinu i čine da se tradicija ne prekine i da se ovaj sabor svake godine uspešno održava!?
Ko jednom dođe na planinu Radočelo, dolaziće i narednih godina  a zašto!?
E pa zato što je ovo najlepša planina u Srbiji!!! Da, kažem najlepša!!! Zato što to Radočelo svakako i jeste. Netaknuta priroda, bogastvo nekoliko vrsta šume, prelepi pašnjaci sa kojih se se ubira najlepši sir i kajmak (ko je ikada probao sir i kajmak sa Radočela, zna o čemu pričam). Borovnice sa Radočela, pa ko ih nije brao i jeo...
Posebna priča jeste voda koja se može naći na svakom koraku na Radočelu!? Jeste li ikada pili lepšu i hladniju vodu!? Voda koja otvara apetit da bi čovek ovde mogao i kamen pojseti!?

Kao mali odlazio sam kod babe i dede koji su čitavo leto boravili kod naše kolibe! Ah, ta koliba kako se samo spava u njoj? Mala drvena, pa naložiš oganj unutra, kad ono zahladni na Radočelu, a zna bogami i usred leta da zastudi ovde. Ujutru ti baka naspe tek pomuženog i uzvarenog mleka, od krava i ovaca koje smo čuvali po radočelskim livadama, pa milina živa!
Nažalost, bake i dede više nema a i ona koliba brvnara u kojoj su boravili, više ne postoji. Nije odolela "zubu vremena" i eno je porušena i uništena i dalje stoji na Radočelu. Suza mi krene i prorade emocije svaki put kad odem da je obiđem. Nema veze što je više nema ali za mene ona i dalje živi, ja još uvek vidim baku ispred nje koja se obraduje kad joj dođem u posetu. Deo detinjstva, proveden na Radočelu je nešto nezaboravno u mom životu.
E zato je Radočelo, najlepša planina u Srbiji! Zato ga svi mi volimo i rado mu se vraćamo! Barem za taj sabor ako ništa drugo...

A sabor je posebna priča! Ko je jednom spavao ispod bukve na Valjugi zna kakav je to doživljaj. Pa onako ujutru ustaneš rano, pa odeš na izvor Vrela da se umiješ a voda hladna kao led, sve te zmarci prođu :).
Vruća jagnjetina sa ražnja (može i prasence) ko šta ima, pa celo Radočelo zamiriše...
Eto, zato je sabor na Radočelu jedinstven događaj za sve i mesto gde  čovek dođe da uživa i oseti sve čari prelepe planine.
Kraljevo, Raška, Studenica, Rudno, Mlanča, Ušće, Devići, Ivanjica... i ne znam sve iz kojih mesta i gradova možete sresti saboraše na Radočelu, čak su ove godine i gosti iz Francuske bili na saboru.
To je naše Radočelo, jedno i jedinstveno i hvala Bogu da ga nisu pretvorili u Kopaonik ili Zlatibor, nego je ostalo onakvo kakvo i treba da bude, naše i najlepše!!!


понедељак, 22. август 2016.

ZBOG KOGA I KAKO PROPADA MANASTIR STUDENICA?

Kako se poslednjih godina zahvaljujući gramzivosti manastirske bratije naselje Studenica sistematski pretvara u nedođiš, šta se dogodilo sa hotelom i manastirskom ekonomijom, kome je teško da održava manastirsko imanje, da li je glavni poslovni poduhvat manastira štancovanje kič ikona i reciklažni centar za sveće, gde su završili manastirski kombajn i traktori, ko je kupio i zatvorio hotel, šta se desilo sa zadružnim domom, čemu služi službeni stan kraj mesne ambulante, ko iznajmljuje prostor za mesnu kancelariju, zašto se traži izmeštanje puta i od manastira pravi zabranjena zona…Odgovore na ova pitanja potražio je Stanislav Živkov, naš stalni saradnik.
Studenica je kao nepokretno kulturno dobro pod zaštitom države od 1947. godine, od izuzetnog značaja od 1979. godine, a na listi svetske baštine nalazi se od 1986. godine. Kako zbog svog značaja, tako i zbog ugroženosti, na kompleksu ovog manastira sa prekidima se radilo od 1948. godine. Najurgentniji radovi obavljeni su od 1950. do 1963. godine pod rukovodstvom profesora Slobodana Nenadovića, kada je svim objektima produžen vek: popravljene su crkve, konaci, delimično je rekonstruisana trpezarija, a ispred nje je rekonstruisan deo trema iz 18. veka. Uređena je i porta i uklonjene ekonomske zgrade iz nje.
Tokom drugog perioda pod rukovodstvom Marije Radan Jovin pristupilo se daljim istraživanjima, obavljena su arheološka istraživanja na onim lokacijama na kojima su izvođeni konzervatorski radovi i sanirane su sve crkve i konaci, te su stvoreni komforni uslovi za život monaha. Vraćen je prvobitan izgled crkvama: nazidak sa kupole Bogorodičine crkve, nastao u 18. veku, srušen je i kupoli vraćen prvobitni izgled, rekonstruisana je i crkva svetog Nikole. U samom manastiru je dosledno sprovođena prezentacija srednjovekovnog jezgra i izgleda objekata.
Vraćen je prvobitan izgled trpezariji, a u njoj je obnovljen otkriveni mobilijar. Rekonstruisana je ulazna kula i prezentirani su nalazi zidina. Uređeni su porta i neposredna okolina, uz zasnivanje manastirske ekonomije na jednom mestu. Takođe je ustanovljeno da je manastirski kompleks sagrađen na mestu starijeg utvrđenja koje je imalo trougaone kule koje su prilikom gradnje manastira uklonjene a preko jedne od njih je sproveden Nemanjin vodovod!
Izvršena je svojevrsna rehabilitacija naselja, promenjena je namena postojećim društvenim objektima te je milicijska stanica pretvorena u ambulantu, a planinarski dom u hotel. Istovremeno je planski izgrađena infrastruktura za manastir i selo. Uređeni su riznica i biblioteka, kao i prostor za lapidarijum.
Od 1989. godine, radovi na obnovi Studenice povereni su arhitekti Slobodanu Barišiću, koji je, u skladu sa politikom familijarnosti tadašnjeg direktora Zavoda Radomira Stanića, kao dvanaestorangirani od 25 kandidata, u Republički zavod očito došao pre svega kao sin profesora Filozofskog fakulteta Franje Barišića, a ne zbog svojih profesionalnih kvaliteta. Od tada pa do danas traje razdoblje stagnacije i propadanja spomenika u studeničkom kompleksu i uništavanje njegove okoline.
Početkom devedesetih godina pojavila se ideja o gradnji novog konaka površine 3.000 kvadrata na neizgrađenoj severnoj strani manastirske porte, na mestu na kome se nekada nalazio raskošni konak sa mermernim kolonadama „Velike ćelije“. Pošto do gradnje konaka u samom manastiru ipak nije došlo, sagrađen je nakazni konak ispred njega po projektu Miladina Lukića. Što se svih radova izvedenih nakon 1986. godine, slobodno se može reći da je politika radova u manastiru postala politika ispunjavanja zahteva crkve!
Tadašnji iguman manastira Jovan Mladenović organizovao je izvođenje brojnih štetnih radova: i pored postojanja usvojenog detaljnog plana uređenja ekonomije izvršen je iskop za novu garažu, pri čemu su uništeni delovi keramičkog vodovoda iz turskog vremena. „Stručna“ komisija u prethumnom sastavu: Vojislav Korać, i Dragoslav Srejović odobrila je lokaciju na kojoj je Jovan Mladenović već otpočeo gradnju kotlarnice na potpuno pogrešnom mestu, uz same zidove manastira, a ključni argument kojim je komisija to odobrila bilo je to što se kotlarnica-krematorijum gradi van porte.
Nikome nije smetalo to što su prilikom nedozvoljenog iskopa na arheološki neispitanom terenu uništeni važni arheološki nalazi – metalurška peć iz vremena pre izgradnje Studenice, a presečen je i delom uništen prvobitan vodovod. Tek nakon završenih radova vršeni su pritisci na službu zaštite za „legalizaciju“ iskopa i dobijanje dozvole za gradnju. Ovako locirana kotlarnica izazvala je još veću štetu, jer su od dima i pepela dimnjaka iz kotlarnice-krematorijuma, koje nepovoljno strujanje vazduha usmerava ka porti, potamneli mermerni zidovi Bogorodičine crkve, a fasada Kraljeve crkve je pocrnela na mestima gde se spira i lepi rastvor pepela i gareži iz dimnjaka kotlarnice. Na ovaj način omogućeno je dalje nanošenje štete manastirskim objektima, jer će se ubrzo ukazati potreba sa sanacijom štete nastale dimom i gareži, a samim tim i potreba novih doživotnih radova saradnicima Republičkog zavoda.
Sedamnaestočlana stručna komisija Skupštine Srbije je 1991. godine, posle uvida u stanje, zabranila rad ne samo manastirske kotlarnice, već i one u hotelu, trista metara dalje. To je imalo za posledicu da je hotel po nalogu skupštinskog odbora demontirao svoje kotlove, a manastir ih je zatim otkupio da – proširi svoju kotlarnicu! Zavod na ovo nije reagovao.
Devedesetih godina ukazala se potreba za uređenjem radnih prostorija Zavoda u samom manastirskom kompleksu.
Pošto Slobodan Barišić nije bio u stanju da sam kvalitetno projektuje uređenje ovog prostora, projekat je dovršio arh. Blagota Pešić. Javnost je svojedobno bila konsternirana činjenicom da je za uređenje radnih prostorija, bolje rečeno apartmana površine 50 kvadrata, tada potrošeno 37.000 nemačkih maraka.
Radi ambijentalne dekoracije čak je sagrađen i kamin, a rustični ambijent je kompletiran krznom od mečke, koje je otac Blagote Pešića svojevremeno doneo kao trofej iz Moskve, gde je prethodno bio ambasador. Inače, uštede radi, pod ovog apartmana popločan je polomljenim nadgrobnim pločama, a takođe uštede radi prozorske niše obložene su kamenim pločama poda iz crkve svetog Nikole, koji je počupan kako bi se ugradilo – podno grejanje.
Iako se u manastirskoj porti nalaze nisko sačuvani zidovi crkve sv. Jovana, koju je bilo moguće rekonstruisati i u nju uvesti centralno grejanje, Barišić je dozvolio radove u crkvi sv. Nikole kako bi izašao u susret željama monaha. U međuvremenu je monasima crkva sv. Nikole postala previše skromna i manastir je 2002. godine otpočeo radove na uvođenju centralnog grejanja u Bogorodičinu crkvu, te su bušeni mermerni zidovi i kačeni radijatori u naosu, ali retkom pravovremenom intervencijom ovo je sprečeno.
Pošto su zbog delovanja gasova iz kotlarnice, tj. krematorijuma, plemenite mermerne fasade Bogorodičine crkve vrlo brzo potamnele od nanosa gareži, bilo je očigledno da će te nanose biti potrebno i ukloniti. Ali i to je po našem dobrom običaju učinjeno na najgori mogući način, struganjem, tako da je fasadama naneta nenadoknadiva šteta, jer je metodologija radova koji se tamo već skoro dvadeset godina izvode u svetu odavno napuštena jer se sa kamenih blokova fasade uklanja, osim naslaga prljavštine, i sama originalna polirana površina koja štiti jezgro kamena u dubini!
Iako je prostor Studenice zaštićen i od strane Zavoda za zaštitu prirode, posečene su tri velike lipe u porti, čime je uništen odbrambeni zeleni tampon koji je ublažavao dejstva vetra, kiše, dima i izduvnih gasova na zidove objekata. Na sve strane neometano se nastavljaju i građevinski radovi. Tako su bez dozvole iskopani temelji za novu garažu (iako na ekonomiji već postoji jedna), gde je za vozila predviđen sprat, dok je suteren namenjen za konzervatorsku radionicu.
Novo monaško groblje, ograđeno kamenim zidom visine dva metra, niklo je na arheološki neistraženom prostoru između južnog manastirskog zida i spratne garaže kako bi se postojeće groblje izmestilo iz prostora porte zbog gradnje novog monaškog konaka, pošto onaj van porte ne odgovara monaškom načinu života.
Kako gosti novog konaka nemaju odgovarajući parking posečena su zimzelena stabla na zelenoj površini na istočnom, pešačkom platou, koji je već pretvoren u parkiralište automobila i autobusa.
Zapadni prilaz manastiru podseća na ranč, jer je duž njega nikla prava ograda sa Divljeg zapada. Za razliku od manastira, svi korisnici prostora oko Studenice pridržavali su se davnih dogovora o održavanju svojih objekata, ozelenjavanju i uređenju, tako da su prostori oko hotela, škole i zadružnog doma doskora bili bolje održavani nego prostor samog manastira, jer služba zaštite do danas nije uspela da zabrani sve nedozvoljene graditeljske poduhvate manastirske uprave kako se ne bi zamerila crkvi. Međutim, u poslednje vreme zahvaljujući novom manastirskom igumanu Tihonu traje sistematsko uništavanje samog naselja oko manastirskog kompleksa koji iz dana u dan ostaje sve praznije i sve pustije, dok se manastir širi unedogled ne hajući pri tome ni za koga i ni zašta, osim za svoj pravoslavni talibanizam i navodnu duhovnost!
Doskora je naselje bilo puno života, nedeljom se ispred nekadašnje kafane peklo po dva praseta i dva jagnjeta, nije bilo slobodne stolice. Zadružna prodavnica bila je snabdevena maltene kao manja robna kuća snabdevena svim mogućim potrepštinama za okolno stanovništvo od igle pa do traktora a sada je sve pusto i prazno, ko ovde dođe, nema gde da sedne a sve to zahvaljujući manastirskoj bratiji i njihovoj alavosti i gramzivosti. Tako je recimo manastir po svaku cenu hteo (i uspeo) da kupi obližnji motel da bi ga odmah potom pod hitno zatvorio.
Sledilo je vraćanje stotine hektara zemlje manastiru , zemlje koja je do tada bila obrađena do poslednjeg kvadratnog centimetra a koja je od tada pretvorena u uparloženu livadu. Manastiru je država vratila objekat poznat kao Karađorđev konak, a jedini rezultat toga je činjenica da sada gradska uprava za prostoriju šefa mesne kancelarije manastiru plaća kiriju.
Naravno, manastir je kupio i studeničku zemljoradničku zadrugu a jedini rezultat te kupovine je činjenica da se više niko zadrugarstvom ne bavi, a i zadružna kafana je zatvorena a kao sećanje na davno prošlo vreme ostala je činjenica da je do restitucije imovine manastirska ekonomija bila jaka, manastir je bio temelj i podstrekač razvoja i turizma i seoskih gazdinstava. Za totalni sunovrat mesta Studenica račune bi odmah trebao da položi arhimandrit Tihon Rakićević, iguman studeničkog manastira, koji je mrtav-hladan nedavno za beogradsku „Politiku“ izjavio da je bratstvu prevashodno da se mole Bogu, a zatim i da održavaju ovaj istorijski i umetnički kompleks, te da se proces prelaska stanovništva u gradove kao da se ne može zaustaviti.
Ko se iz studeničke okoline odavno odselio, on pamti kako je onda bilo više ljudi, đaka. Sve je bilo življe i aktivnije i sada bi ti pojedini iseljenici voleli da tako bude i danas. A što to nije, oni nemaju pravo da krivi druge, niti drugi imaju pravo da krive njih za odlazak u grad. Ipak, dešava se da neko iz grada dođe da živi u brdima koja svi napuštaju. To je slučaj sa bratstvom manastira Studenice.
Oni su završili škole i došli da žive i rade u kraju koji ima sve manje stanovnika. Spremni su da ostanu ovde pa makar se svi drugi odselili. Ovde su doneli svoju kulturu i ideje. Jedna od tih ideja, koja je realizovana, jeste, primera radi, iskorišćenje obnovljivog izvora energije koji je krila reka Studenica…Sagradili smo hidrocentralu i dobijamo energiju iz obnovljivih izvora.
Imamo radionicu za izradu sveća, radi manastirski konak koji prima sve poklonike…A to što nemamo krave, a imamo ovce, zar je to tako važno. Vidite, manastiru je vraćena samo četvrtina od oko 300 hektara zemlje. Tamo gde je bio motel, tu zemlju smo uz pomoć kredita kupili, iako ju je pre 55 godina manastir poklonio za školu, a na njoj je kasnije sagrađen ugostiteljski objekat koji je u takvom stanju da nije za korišćenje. Jesmo kupili i zadružnu zgradu, od zadruge u stečaju. Ponašamo se, dakle, domaćinski, ali ovde su sveštenici obrazovani i sa određenim specijalnostima. I ne mogu, a i ne znaju, da rade ono što su ostavili oni koji su odavde otišli.
Međutim Tihonu je očito do sumeštana stalo kao do lanjskog snega o čemu najbolje govori činjenica da će uskoro u stan koji postoji kraj ambulante i koji je namenski sagrađen kao službeni stan za mesnog doktora, biti useljen i lokalni pop pošto je bratiji teško da vrši bogosluženje. Sve ovo govori o očiglednoj alavosti i gramzivosti eparhije i velika je šteta što komunizam ovde nije potrajao još koju deceniju pa da sveštenstvo i dalje deli sudbinu svog naroda a ne da ga sluđuje, pljačka i maltretira.
Studenica je brojnim posetiocima i meštanima decenijama bila primer dobra i napretka mada je vremenom do izražaja došla grandomanija crkve koja je kulminirala unazad godinu dana od kada je manastirska bulumenta predvođena Tihonom preuzela stvar u svoje ruke.
Naime, radi se o tome da se u manastirsko bratstvo nagomilala gomila lenčuga i lezilebovića koji misle da je vrhunac privređivanja štancovanje kič ikona na kvadratne metre i pravljenje kubika osvećenih sveća recikliranjem jedva načetih sveća sa gorionika.
Na žalost, gospoda monasi su toliko fini i delikatni da je za njih misaona imenica da recimo gaje krave, pošto krave treba negovati, timariti, mleko musti, siriti, seno celog leta kupiti i denuti, jer su oruđe i mašine gospoda monasi odavno uništili i prodali…A, bilo bi jako zanimljivo videti gde su sada i u kakvom stanju kombajn, traktori,vozila koje su predhodni domaćini manastira i sveta lica kupovali i godinama stvarali.
Sasvim je sigurno da se blaženopočivši raniji igumani Julijan i Platon sada uveliko prevrću u grobu kada gledaju bulumentu kvaziintelektualnih trutova koja ih je nasledila kako sistematski urnišu sve ono što su raniji igumani mukom stvarali i kućili zajedno sa svojim narodom i manastir i narodni dom da bi na kraju uz pomoć zadruge koje više nema imali petlju da dignu kredit da je kupe da bi je ugasili jer navodno remeti manastirsku svetost!
Studenički kraj je primer pogubnog uticaja manastira na okolinu. Umesto da jedan takav biser kulturne baštine bude nešto što će privući posetioce i za ljude u okolini predstavljati motiv razvoja, Studenica pod sadašnjom upravom guši sopstvenu okolinu. Uprava je koristila svoju mocě i želju ljudi da pomognu „sirotom“ manastiru, pa je o trošku društva izgrađen sadašnji ugostiteljski konak van zidova sa dvokrevetnim sobama, napravljen da bi se manastir bavio ugostiteljstvom. Onda je Uprava tražila i dobila od opštine hotel koji je izgrađen od bespovratnog kredita. Dobili hotel koji je radio i – zatvorili su ga. Onda je manastir tražio da mu se „vrati“ tzv. Karađorđev konak, čiju obnovu je finansirala opština za mesnu kancelariju, salu za venčanja, seosku biblioteku i čitaonicu. To je radilo dok ga nije manastir uzeo i – zatvorio. Biblioteka i čitaonica su iseljene. Onda je manastir uzeo kredit (čime li garantuje da će ga vratiti – hipotekom?) i kupio za male pare Zadružni dom i – zatvorio ga.
Da bi se novo stanje i planski ozvaničilo, uprava manastira je poručila od Urbanističkog zavoda u Kraljevu Plan generalne regulacije manastira, kojim je predviđeno da se jedan kilometar pre manastira i jedan kilometar posle manastira postave rampe i da se puste do centra sela i do manastira samo oni kojima uprava manastira dozvoli pristup. Svi ostali moraju da ostave kola na parkingu i da dođu peške.
Planom je predviđeno da se u drugoj fazi centar sela (pošta, prodavnica, škola) izmesti iz blizine manastira i da se vrate nazad – u planinu. Taj plan se otkupima i zatvaranjima hotela i zadružne zgrade već realizuje. Nekada je monaško bratstvo obavljalo verske obrede (sahrane, krštenja, vodice), ali su pre nekoliko godina tražili da se toga oslobode i u Studenicu je prvi put od 12. veka – došao pop. Još samo da se useli u stan lekara. Od nekadašnjih nekoliko prodavnica u centru sela, planova za otvaranje ribarnice i kasapnice, sada radi samo jedna prodavnica, gde se i hleb kupuje preko spiska.
Studenica je svoj uzlet imala u periodu pre 20-30 godina, kada je obnovljena zadružna ekonomija, planiran seoski turizam, etno selo u Poljanama, uveden minibus ka Kraljevu i Rudnom. Tada je planirana izgradnja novih prodavnica, frizerskog salona, ribnjaka, mini pivare. U školi je bilo 350 đaka. Manastir je dobijao i značajne kolekcije slika, od Koste Bradića, Milića od Mačve, Nadežde Prvulović…
Gde su te slike sada? Niko više ne dolazi, skupovi lekara i horova se ne održavaju, novo bratstvo nema nikakve kontakte sa meštanima. Ovog sadašnjeg starešinu treba da pročešlja i neki sudski organ.
Kada je odlukom komisije Skupštine Srbije zatvorena manastirska kotlarnica na ugalj, da ne bi štetila freskama i preporučeno da se koristi drugi način grejanja za manastir, školu i hotel, manastir je umesto rešenja za sva tri veća potrošača, tražio i dobio od HE Đerdap da se izgradi hidroelektrana samo za njih. Dok se đaci greju pećima, hotel je trošio mazut. Toliko što se tiče očuvanja okoline.
Sada je na redu gušenje ambulante. Studenica koja je od društvenih sredstava imala izgrađenu ambulantu i stanove za lekara i zubara, koji su živeli u Studenici i bili uvek na raspolaganju meštanima, sada je u situaciji da nema ni lekara, ni zubara. Sada možda treba da se i ambulanta „vrati“ manastiru?! Ni pošta više ne radi svaki dan.
Redovni sastanci Srpskog lekarskog društva u Studenici su prestali da se održavaju, jer im uprava manastira nije dozvolila da organizuju ručak u ugostiteljskom konaku, pa su ručak za zvanice pripremili na parkingu. I rekli – nikad više. Sada nema ni Duhovne akademije. Ljudi koji su nešto značili u kulturi srpskog naroda, više ni ne dolaze u Studenicu…
Ako je reč o brizi o narodu- starešina je insistirao, podržan sadašnjim rukovodiocem radova, da Zavod odobri eksploataciju mermera iz još davno zatvorenog majdana za nasipanje puta Ušće – Ivanjica navodeći da će od toga imati koristi Studeničani. Bilo bi lepo znati ko i kakve koristi. Sigurno je da niko od Studeničana nije imao nikakve koristi ali su zato privatni prevoznici itekako imali jer su mesecima veliki transporteri tutnjali pored manastirskih zidova dok su treštale mine u kamenolomu i grdno je naružen prilaz manastiru koji i danas zjapi jer kamenolom nije revitalizovan.
Toliko o čuvaru prirode. A, o narodu…Ovo trenutno stanje se gomila dosta godina u nazad tj.od dana kada je postavljen starešina Tihon. Čitava društvena zajednica se mora angažovati oko ovog problema, da se ne dogodi da se Manastir totalno isključi iz društvenog života, što je i cilj igumana Tihona, da li možda da se nastavi sa cirkusima i bahanalijama kao u vreme Jovana Mladenovića…
Pitanje je samo, da li će ikada ijedna od viših instanci reagovati i nešto preduzeti? Pa, zašto ne bi i crkva i manastiri plaćali porez državi na kapital koji poseduju, u okolnostima kad narod gladuje?
Oholosti kraja nema to znaju svi koji su to doživeli od strane studeničke manastirske bulumente jer dok se oni greju na struju, deca u školi na furune kao pre sto godina.
Stanislav Živkov / Magazin Tabloid